oKOLO – KORAK UNAPRED

*naslovna fotografija: Narodne nošnje Jugoslavije,Vladimir Kirin

“Ja sam glas tvog DNK, ja sam ti, ja sam KOLO” naziv je dokumentarnog filma koji prikazuju nacionalnu tradicionalnu igru kao jedan od važnih segmenata kulturnog nasleđa, a samim tim i konstitutivan deo društvenog i ličnog identiteta. Iako je složeno govoriti o bilo kakvom identitetu u društvu koje je u svojoj istoriji imalo toliko naziva, migracija, ratova, kome se teritorija stalno menjala…- ipak se itekako može govoriti o jednoj kulturnoj bazi koja nije ni mala, ni beznačajna.

Folklor(e) – celina narodnog stvaralaštva

Celokupno narodno stvaralaštvo – usmena tradicija i predanja, mitovi, legende i bajke, pesma, muzika, običaji, verovanja i znanja, narodne igre i plesovi, umetnost… nose u sebi skrivene poruke i vrednosti koje je društvo na određenom prostoru smatralo važnim i značajnim. Procesom obrazovanja i učenja te poruke i vrednosti su prenošene sa generacije na generaciju. U tom smislu, u većoj li manjoj meri na tim predstavama formiran je i lični identitet svakog pripadnika određene zajednice odnosno društva. Zato je KOLO, kao narodna igra, glas tvog, mog, našeg DNK. Zato je poznavanje narodnog stvaralaštva i folklora bitan deo poznavanja nas samih – kao pojedinačnih ličnosti i kao naroda na određenom prostoru i u određenom vremenu.

OKOLO – korak unapred

Na sličnim polazištima kao i pomenuti dokumentarni film, Akademsko kulturno umetničko društvo “Branko Krsmanović” iz Beograda je pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja tokom 2020. godine realizovalo projekt “Okolo-korak unapred”.

Kroz projekat Okolo – korak unapred ispričali smo priču koju smatramo bitnom,  priču koja se  proteže na ono iza scene i na ono što je iza vidljivog i priču koja nas čini onim što jesmo. Krilaticu OKOLO – korak unapred smo izabrali jer označava kolo, koje se kao igra, uvek kreće ka napred – čak i kada se kreće nazad, cik-cak, desno-levo, kolo se uvek kreće, uvek se pomera prema napred u odnosu na početnu tačku. Da se u vremenu u kome je sve stalo i da u godini koja dolazi – krećemo, napredujemo, rastemo. 

Projekat “OKOLO – korak unapred” je trebalo da prikaže sve aspekte folklora kao narodnog stvaralaštva, a koji ostaju nevidljivi prilikom izvođenja koreografija na sceni. Koreografija, kao umetnički izraz i kao forma prilagođena scenskom izvođenju, često zamaskira izvorne osnove narodnog stvaralaštva na kojima je nastala. Otkrivanjem poruka koje postoje skrivene u boji ili izgledu pojedinih delova narodne nošnje, pojedinih stihova narodne pesme ili pokreta narodne igre – dobija se slika o vrednosnom okrivu koju je poštovan u tradicionalnoj zajednici i koji u današnjem vremenu predstavlja okocnicu vrednosnog sistema. Dobija se okvir za dublje razumevenaje narodne nošnje, igre i pesme kao specifičnog čina delovanja i stvaranja ljudi na određenom prostoru; ekspresivan čin kao odgovor zajednice na kontekstualne zahteve jednog vremena.

Ceo projekat možete pogledati na društvenim mrežama i zvaničnom youtube kanalu Akud Branko Krsmanović.

AKUD “Branko Krmanović”

Tek na jesen sledeće 1948. godine, dolaskom Branka Markovića na mesto umetničkog rukovodioca ansambla narodnih igara, stvara se jasna koncepcija rada čije su karakteristike perfekcija u izrazu, disciplina i uporan rad. Stvara se temelj za grupu koja će u svetu biti prepoznata kao “Nacionalni folklorni balet Jugoslavije” i koja će jugoslovenske narodne igre predstavljati na svetski poznatim scenama. Narodna igra sa elementima baleta. Umetnički folklor. Predstavljamo vam Akademsko kulturno umetničko društvo “Branko Krsmanović” iz Beograda.

“Sećam se raznovrsnosti, kroja i lepote kostima koji su se menjali za svaku od igračkih tačaka na sceni. Oni su bili zaslužni za dobar deo zadovoljstva koji smo osetili na koncertu. Lepršave tkanine, blistave grivne i duge kićanke predstavljali su sastavni deo pokreta. Izvezeno cveće i trake kretali su se kao deo igračkih figura. Jedan detalj koji je stalno bio prisutan bili su i zlatni đerdani na ženama. Svrha tog ženskog ukrasa postaje nam jasna kada čujemo da je to pravo zlato i da predstavlja devojački miraz. “

“Devojački miraz koji je mogao da bude 9 zlatnika, 15 turskih novčića ili čitav niz dukata, svedočio je i o ekonomskoj moći porodice iz koje je mlada dolazila. Čitavi nizovi dukata, velike pregače koje pokrivaju sve od vrata do članaka devojaka, bili su deo narodnog kostima i predstavljali bogatstvo koje je mlada, nevesta nosila sa sobom iz porodične kuće. Teški i do 20kg, u bukvalnom i simboličkom smislu dukati su oslikavali moć i snagu porodice.”

“Često masivan i težak, nakit je kod momaka bio simbol hrabrosti i junaštva. Smatra se da su muške toke za grudi, nošene na jeleku, bile ostaci nekadašnjih ratničkih oklopa. Čak su i pojasevi o koje se kačilo oružje bili posebno ukrašeni i svedočili o velikom značaju koji su pojedinac i zajednica pridavali ovim vrlinama. I tada vam postanu jasni ozbiljni, ponosni gotovo gordi izrazi lica igrača na sceni. Tada znate da ti izrazi predstavljaju hrabrost, dostojanstvo, despotstvo. Izrazi lica koji su i kod devojaka označavali različite vrline i pre svega bili simbol lične snage, dostojanstva i istrajnosti. Tako znate da se ona devojka ne ispušta iz kola bez obzira na umor, složenost ili silinu pokreta.”

“Simbol devojke koja se ne ispušta iz kola… ona kolo započinje. Tako znate da devojka na početku kola nije devojka…. To je svekrva koja prva započinje, i po prvi put igra svoje Svekrvino kolo. Okretima unutar kola, sa sitom i pogačom u ruci znate da ona “seje” plodan brak, obilje, sladak život i zaštitu.”

“Nakit je pratio stil nošnje. Ništa nije bilo višak. Monumentalnu formu dinarske nošnje pratili su teški, krupni i masivni oblici nakita, kopče i debeli lanci sa velikim privescima. Isti sklad se video i u nošnjama panonske ili jadranske, moravske ili vardarske oblasti. Pored ukrasa za grudi, drugi nakit poput prstenja, minđuša, narukvica nošen je pre svega zbog svojih magičnih moći, ali i kao simbol različitih vrlina.”

“U početku sam želeo samo da savladam korak. Da čučnem kada svi čučnu, da podignem nogu kada je svi podignu. Nisam ni sanjao da igrati i savladati korak, znači poznavati srce i dušu naroda koji je tu igru stvarao. Karakterne igre su mi bile najteže. Pored zahtevnih igračkih elemenata, trebalo je oživeti likove koje ste igrali na sceni. Kako igrati i na sceni dočarati ratnika, gospodara, gazdu, veleposednika? Smejao sam se kada sam za jedan opis koraka dobio odgovor: Kao ptica u letu. U pitanju je bila koregrafija Makedonsko oro.Za koreografiju Makedonsko oro AKUD Branko Krsmanović je dobilo zlatnu medalju 50-ih godina 20. veka u Francuskoj, u sastavu žirija u kojem je bio i čuveni Igor Mojsejev. Kada sam počeo da učim korake te koregrafije postalo mi je jasno i zašto. Ogromna snaga i kontrola pokreta mi je bila potrebna da bih izveo pojedine delove, ako ne i celu koreografiju. A da pritom, prikažem stamenost i elegantnost pokreta – da budem poput ptice u letu. Zato što muškarci u igri predstavljaju orlove planine i takvu atmosferu treba da dočaraju. Oni izrazom lica, teškim pokretima opisuju bol i tugu odlaska.”

“Spremajući se da odigram bega u Vranjaskoj sviti, čitao sam “Koštanu” Bore Stankovića. Na sceni je trebalo da dočaram sve ono što je lik Hadži Tome i Mitketa predstavljao: bogatog trgovca, velikoposednika, strogog, ponosnog….. čoveka žalnog za mladošću. I to sve da dočaram u jednom pogledu, jednom pokretu ruke. Motivi koje je trebalo da oživim na sceni nisu uvek bili eksplicitni kao u dalmatinskoj poskočici Linđo. Naprujed momci Hercegovci i curice leptirice, početak je teksta koji govori o veseloj igri momaka i devojaka, mladosti i ljubavi koja se rađa u pokretu. U pesmi se momci poistovećuju sa sokolovima, a devojke sa leptiricama, zbog njihovog stasa i lakoće pokreta.”

“Prilikom gledanja koreografije Vranjanska svita mogli ste da zamislite kasabu u kojoj su čočeci i čočekinje igrali. Čočeci su, u svilenim košuljama, često sa izrezanim rukavima kako bi drmanjem u grudima, pored prepoznatljivog vranjanskog temperamenta i izdržljivosti, ukazali i na seksepil i zavođenje. Izazivali su, mamili, uznemiravali tišinu i pozivali na igru i veselje. Igrom su brisali granice večne borbe među suprotnostima – Cigana i begova, nas i njih, ličnosti i društva. Finalna igra je bila tako očaravajuća da smo igrače tri puta pozivali na bis.”

“Ma koliko spontano izgledao na sceni, on to zasigurno nije bio. Nakon što se slobodno prošeta, svojim jasnim koracima, pojavnošću i stasitom figurom odaje utisak važne ličnosti – glavnog bega. Usporenim kretanjem naglašava sporost Vranjanske kasabe i saopštava nam da je on gospodar svega što vidimo okolo – od devojaka koje se sklanjaju u ugao scene kada on ulazi, do cigana igrača koji se kasnije pojavljuju. Energija koju su igrači donosili na sceni postaje vam jasna kada znate da svaki detalj nešto govori, nešto pokazuje. Svaki vez, svaki okret, svaki pogled nikada nije slučajan. O ornamentima kao simbolima sa određenim značenjem se zato često govori kao o “slikovnicama duše narodne”- duše blagoga, dobroga, junačkoga i čestotoga, bistrog i plemenitog naroda.”

“Onda znate da ni onaj cvet u kosi nije samo cvet, već je simbol mladosti, lepote. Različito cveće, poput smilja, bosiljka, majčine dušice, nane koje su devojke umetale u kosu – trebalo je da ih ulepša, ali i da im pruži zaštitu od uroka i zlih pogleda. Međutim, nisu sve devojke nosile cveće. Po venčanju, devojke su cveće menjale oglavljima u kojima se prepoznavao njihov novi status. Svako menjanje oglavlja trebalo je da zajednici (društvu) pošalje jasnu poruku da je mlada devojka stasala za nove uloge – neveste, udate žene ili majke. Jedno od najpoznatijih oglavlja jeste kapa zlatara. Sa bogatim vezom, detalji na zlatari su trebali da umilostive više sile za blagodeti u braku – listom hrasta da donesu snagu, karanfilom srećnu ljubav, krstom blagostanje, venčićima – sreću, žirom zdravlje, zvezdom radost, ljiljanom hrabrost.”

Tempo igre i melodija diktirali su naše korake i pokrete kojima smo morali da pokažemo snagu mladalačkog zanosa u Banatu, tugu i setu u Makedonsom oru ili eksploziju snage i živosti u Vranjanskoj sviti. Naučili smo kako da držimo svoje telo – grudi izbačene napred, ramena unazad, bedra izbačena pozadi. Naučili smo da izrazom lica moramo da dočaramo mentalni sklop i stanje duha naroda iz određenog kraja. Da pokretom i igrom očuvamo stil tradicionalnog načina igranja određenog kraja Zbog svega ovoga i mnogo toga više, ostavljeno nam je u amanet da ova dela čuvamo od zaborava, slabljenja, iskrivljavanja, rasipanja, uništenja. Da proliven znoj, čelična volja i neopisiva ljubav koja je pratila sve generacije Krsmanovića iz Balkanske 4, budu svedok svega što onoga što je stvoreno i zalog za sva buduća stvaranja.

A onda kada umrem, kada zaginem, pesmu da mi pevate, oro da mi igrate…