Vaspitanje i obrazovanje dece

Šta je vaspitanje?

Vaspitanje dece kao pojava je uvek više bilo povezano sa kulturom i društvenim normama određene zajednice nego što je bilo stvar čisto psiholoških metoda vaspitanja. Metode su pokazivale put, da, ali su ciljevi vaspitanja bili društveno uslovljeni i relevantni za onu zajednicu u kojoj se vaspitanje kao pojava odvijalo. Šta želimo vaspitanjem da postignemo – ličnost sa kakvim osobinama – u biti je duboko filozofsko pitanje povezano sa ciljevima i etikom.

Danas, čini se da se taj proces obrnuo. Roditelji se usmeravaju ka traženju idealnog recepta u stvaranju savršenog deteta, dok se sam odgovor na pitanje savršenstva kao etičke vrednosti (filozofija) ni ne postavlja. Štaviše i kada se postavlja pitanje vaspitnih ideala i ciljeva, ono se svodi na pitanje psihološkh i razvojnih potreba koje su svakako važne, ali ne i presudne u vaspitanju.

Nastojeći da se napravi “objektivno” čisto vaspitanje, traže se recepti koji se mogu koristiti nad bilo kojim detetom, bez obzira na kontekst njegovog odrastanja. Namerno koristim reči objektivno i nad detetom, jer čini se, dete raste u vakumu i jedan metod odgovara svima. Nije li to antipedagoški? Čini se da se danas poriče činjenica da je ličnost presek različitih iskustava nastalih u okviuru različitih sistema – porodičnog, školskog, kulturnog, subkulturnog. Čini se da se danas ti sistemi ignorišu ili štaviše proglašavaju pogrešnim zarad reči “eksperata” kao vrednije. Čini se da danas, detetovi “značajni odrasli” ukidaju – njegovi roditelji, bake, deke, stričevi, tetke i ujaci, komišije – odjednom ne znaju ništa. Cela detetova uža i šira zajednica je izbrisana pod velom onoga što zovemo naučnim dostignućima često samo jedne nauke i dominantne paradigme. Sve što odstupa od tog pravila se proglašava pogrešnim. Roditelji, bake, deke, tetke i svi ostali odjednom ništa ne znaju i nikakva prava u vaspitanju deteta nemaju.

Roditeljstvo i vaspitanje – kome pripada vaspitanje deteta?

U vremenu u kome se teži uniformnosti i unifikaciji svega, nije ni čudo što smatramo da postoji samo jedan pravi način i jedan put u vaspitanju i obrazovanju deteta.

Ideal ličnosti kakva treba da bude, kreira se u određenom porodičnom sistemu pod uticajem šireg društvenog sistema. I uopšte svih subsistema kojima porodica pripada – religijskog, kulturnog, formalnog i neformalnog. Kvalitet određenog vaspitnog sistema se u tom smislu ne može porediti sa aspekta razvojno-psiholoških normi, već sa aspekta vrednosti, vrednosnog sistema i konteksta odrastanja deteta. Kontekst odrastanja koji je oblikovan kulturom porodice.

Kada kažem kultura porodice, ne mislim na poruke poput “Prstima se ne jede”, “Budi dobar i pokupi igračke”, već mislim na celokupni sistem funkcionisanja porodice – običaje, rituale, norme i pravila poput navedenih, ali i načine prevazilaženja problema, načine na koji se porodica šali, način na koji porodica posmatra svet i sebe u svetu.

Vaspitanje dece ranog uzrasta – za danas

Svako ko je nekada bio u kontaktu sa detetom, rećiće kako su puna energije i kako su nekako “živa”. Svako dečije pitanje je živo, nema foliranja – deca su u potpunosti prisutna u svakom trenutku i svaki trenutak je važan. Pitanje se postavlja da bi se dobio odgovor, igra se sa određeno igračkom jer to tako prija. Vaspitanje i obrazovanje kroz igru zapravo ukazuje na to da je svaka situacija prilika za učenje.

Ako su odrasli ovoga svesni, znaće da da stvore različite situacije učenja i iskustva koja će deci biti važna i relevantna. Savršenstvo svakog trenutka i potpuna budnost koja odraslima tako teško pada. Nauka pre svega treba da ima ulogu u osvešćivanju “naše svesnost”, pre nego u davanju govotovg recepta za stvaranje savršenog deteta.